U životu se ponekad dešava da neko lice nestane i da o njegovoj sudbini nema nikakvih informacija, u smislu da li je i dalje živo ili ne. Nestanak može biti prouzrokovan različitim situacijama, kao što su elementarne nepogode: poplave, zemljotresi, požari, zatim saobraćajne nesreće, ratni sukobi itd. Međutim, činjenica da je neko lice nestalo i da se duže vreme ne zna da li je živo ili ne, proizvodi različite pravne posledice po njegovu porodicu, u smislu šta učiniti sa imovinom koja je ostala iza nestalog lica, u pogledu bračnog statusa drugog supružnika i slično. Upravo zbog toga je potrebno u jednom momentu pravno urediti činjenicu da je neko lice nestalo i da verovatno više nije u životu, iako to obično nije nimalo lako njegovoj porodici i srodnicima.
Postupak kojim se opisana situacija i neizvesnost okončava, jeste postupak proglašenja nestalog lica za umrlo.
Osnovne karakteristike ovog postupka jesu da je on regulisan Zakonom o vanparničnom postupku, iz čega sledi jednostavan zaključak da je u pitanju vanparnični postupak, zatim da se pokreće predlogom i da ga sprovodi mesno nadležni osnovni sud.
Članom 57. pomenutog Zakona je propisano da se ovaj postupak može pokrenuti, odnosno da se za umrlo može proglasiti lice:
1) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg je rođenja proteklo sedamdeset godina;
2) o čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a okolnosti pod kojima je nestalo čine verovatnim da više nije u životu;
3) koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, požaru, poplavi, zemljotresu ili u kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti;
4) koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za godinu dana od dana prestanka neprijateljstva.
Predlog za pokretanje postupka može podneti svako lice koje ima za to neposredni pravni interes, kao i javni tužilac. Pod ovim licima se pre svega smatraju članovi porodice i srodnici nestalog lica.
Nakon što sud primi predlog za pokretanje postupka, on vrši proveru da li su ispunjene osnovne pretpostavke za pokretanje postupka i ako utvrdi da jesu, postavlja staratelja nestalom licu ili poziva organ starateljstva da on sam postavi staratelja koji će zastupati nestalo lice tokom postupka.
Sledeći korak jeste objavljivanje oglasa u neprekidnom trajanju od 3 meseca, a u kojem sud navodi bitne okolnosti slučaja i poziva nestalo lice da se javi sudu, kao i svako drugo lice koje ima neku informaciju o nestalom da to saopšti sudu. Ovaj oglas se objavljuje u “Službenom glasniku Republike Srbije”, na oglasnoj tabli suda koji vodi postupak i u mestu poslednjeg poznatog prebivališta ili boravišta nestalog lica. Ono što je važno napomenuti jeste da predlagač snosi troškove objave ovog oglasa, kao i sve druge eventualne troškove koji se pojave tokom postupka. U suprotnom, sud obustavlja postupak, odnosno smatra se da je predlog povučen.
Po proteku roka od 3 meseca, ako se nestalo lice ne javi sudu i ako nema podataka da je u životu, sud zakazuje ročište na koje poziva predlagača i staraoca nestalog lica. Na ovom ročištu sud izvodi potrebne dokaze i ako pouzdano utvrdi da nestalo lice nije živo, sud donosi rešenje kojim to lice proglašava za umrlo.
U ovom rešenju se navodi dan, a po mogućnosti i čas smrti nestalog lica. Ukoliko to nije moguće sa sigurnošću utvrditi, smatra se da je smrt nestalog lica nastupila prvog dana po proteku rokova iz člana 57. Zakona o vanparničnom postupku.
Pravnosnažno rešenje o proglašenju nestalog lica za umrlo sud dostavlja:
- matičaru radi upisa u matičnu knjigu umrlih;
- sudu nadležnom za vođenje ostavinskog postupka;
- organu starateljstva i
- nadležnoj službi za katastar nepokretnosti, ako je lice imalo nepokretnosti.
Pošto su u životu moguće različite situacije, tako je moguće i da se lice koje je proglašeno za umrlo pojavi i lično javi sudu. Tada će sud, pošto sa sigurnošću utvdi identitet tog lica, bez daljeg postupka sam ukinuti svoje rešenje o proglašenju tog lica za umrlo.
Takođe, ako sud na bilo koji drugi način sazna da je nestalo lice ipak živo, sam će po službenoj dužnosti ili na predlog zainteresovanog lica ili javnog tužioca, pokrenuti i sprovesti postupak radi ukidanja rešenja o proglašenju tog lica za umrlo.
Konačno, moguće je da se nakon donošenja rešenja sazna da je nestalo lice umrlo nekog drugog dana, a ne onog dana koji je naveden u rešenju. U tom slučaju, sud će na predlog lica koje ima neposredni pravni interes ili javnog tužioca sprovesti postupak i izmeniti svoje ranije rešenje u pogledu datuma smrti nestalog lica.
Ukoliko se pokrenu navedeni postupci za ukidanje ili izmenu rešenja o proglašenju tog lica za umrlo, sud o tome obavezno obaveštava organ starateljstva i ostavinski sud koji sprovodi ostavinu iza lica koje je proglašeno za umrlo. Ako je ostavinski postupak već pravnosnažno završen, a obuhvatao je i nepokretnosti, sud naređuje upis zabeležbe u katastru nepokretnosti da je pokrenut postupak za ukidanje ili izmenu rešenja o proglašenju tog lica za umrlo. Ako sud odbije predlog za ukidanje ili izmenu rešenja o proglašenju tog lica za umrlo, takođe će o tome obavestiti katastar nepokretnosti radi brisanja upisane zabeležbe postupka.
POSTUPAK DOKAZIVANJA/UTVRĐIVANJA SMRTI
Ono što je karakteristično za ovaj postupak jeste to da ga skoro svi poistovećuju i mešaju sa prethodno opisanim postupkom proglašenja nestalog lica za umrlo. Ova dva postupka jesu dosta slična, ali se ipak i malo razlikuju.
Osnovna razlika je u tome što je u ovom postupku praktično nesporno da je neko lice umrlo, ali ta činjenica iz nekog razloga ne može da se upiše u matičnu knjigu umrlih. Iz tog razloga se dešava da se neko lice i dalje formalno smatra živim, iako je preminulo i pre više godina, jer je u našem pravnom sistemu predviđeno da se činjenica smrti pre svega dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih.
Pošto nije moguće izvršiti upis u matičnu knjigu umrlih, ova situacija se mora rešiti sudskim putem i to pokretanjem vanparničnog postupka dokazivanja/utvrđivanja smrti.
Na ovaj postupak se u potpunosti primenjuju ista pravila kao i na postupak proglašenja nestalog lica za umrlo, a koji smo prethodno detaljno opisali. Mala razlika je u tome što se oglas u “Službenom glasniku Republike Srbije” ne objavljuje u trajanju od 3 meseca, već je Zakonom o vanparničnom postupku propisano samo da taj rok ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od 30 dana.
Važno je napomenuti da je u našoj sudskoj praksi zauzet stav da je pre pokretanja ovog postupka, neophodno prethodno podneti zahtev za upis u matičnu knjigu umrlih pred nadležnom matičnom službom, sačekati da dobijete rešenje kojim se vaš zahtev za upis odbija i da to rešenje postane pravnosnažno, pa tek nakon toga pokrenuti sudski postupak dokazivanja/utvrđivanja smrti. Takođe, uz predlog za pokretanje postupka pred sudom, neophodno je kao dokaz dostaviti pravnosnažno odbijajuće rešenje nadležne matične službe.
Konačno, za pokretanje postupka dokazivanja/utvrđivanja smrti nisu propisani nikakvi rokovi i on se može pokrenuti bez obzira na protek vremena, tj. pokretanje ovog postupka ne zastareva.
Ovaj postupak se završava tako što sud donosi rešenje kojim utvrđuje smrt lica, kao i datum njegove smrti. Nakon što nastupi pravnosnažnost ovog rešenja, sud ga po službenoj dužnosti dostavlja nadležnoj matičnoj službi, koja na osnovu tog rešenja konačno vrši upis činjenice smrti tog lica u matičnu knjigu umrlih.
Ukoliko Vam je potrebna stručna pravna pomoć u vezi sa postupkom proglašenja nestalog lica za umrlo ili postupkom dokazivanja/utvrđivanja smrti, možete se obratiti Advokatskoj kancelariji Sekulić putem telefona +381 60 4741322 ili putem mail-a office@advokatsekulic.com.
